Deciji svet

Hm, deciji svet? Tako jednostavan,  tako zagonetan....

Sa dvoje dece u kuci, toliko fizicki istih, ali tako razlicitog temperamenta.

Sigurno vam je poznata situacija kada oboje zele isti predmet, vristi jedno, vristi drugo, "Mama vidi ga!" "Mama vidi nju!"....moram ih zaigrati, ukljuciti se, nisu deca kao nekada. Igrali smo se, prljali, skakali, tukli, a mama i dan danasnji ne zna nista o tome. A i bolje za nju, presvisnula bi od brige da zna sta smo tada sve radili, u kakve smo se opasne situacije upadali, svi, bili smo tim...

Danas, morala sam da ih izvedem, gedam u parku majke, a i ja sa sve njima, "Mito nemoj sine da se penjes- pasces!" , "Nikolina, ispraljaces se!",  "Dusane smesta kuci, poderao si nove pantalone!" , " Milice ne ljulaj se tako jako, odleteces!"

Gledam, slusam, razmisljam... zasto su ih uopste izvodili kada im sve brane, ama bas sve... cuj ovo ne penji se, ma penji se dete, ni njeno ni moje ne zna da se penje na drvo iako ima 6 godina.

Isprljaces se! pa sto je uopste dovodila devojcicu u novoj odeci, zar nije cilj igre u parku da se ispraljaju, skacu, ljuljaju, trce, da rade sve ono sto ne mogu kuci, ali vrhunac izjave, odleteces sa ljuljaske, zar deca znaju da lete? Da u svom svetu, u svetu maste, odlete na jako lepa mesta, mesta bez granica..

Mislite li, kao i ja, da malo preterujemo sa danasnjim vaspitanjem, paznjom, ljubavlju? Neko je skoro na RTS-u i rekao, pravimo debile od svoje dece.

E sad je to neko moje zapazanje iz parkica, pa me i pokrenulo da sa vama delim sva zapazanja i nase greske u odgoju dece.